Арена

КАРАТИСТКИЊА ЈОВАНА ПРЕКОВИЋ, ОЛИМПИЈСКИ И СВЕТСКИ ШАМПИОН У 2021.
Могуће је бити непобедив
Цео мој народ је мој тихи а снажни саборац. Са њим делим сваки корак ка подијуму. Велики је домет не изневерити ближње. Мислим да ћу праве утиске о свему постигнутом имати тек кад све ово прође и кад дође време разврставања успомена. (...) Ако нисте одлучни, не можете остварити ништа добро. То је мој животни став, спорт је само помогао да обликујем неке поступке и начине. Карате помаже деци и младима да стасају у личности, да разликују добро и лоше, да се одупру страху и немоћи

Пише: Дејан Булајић
Фото: Предраг Мирић и приватна архива

Она је победник. Свесна је тога, без имало жеље да ласка себи.
Осећа то. Препознаје тај дамар.
И нису јој потребне медаље да је увере колико се високо уздигла, колико год да је злата стало на њеним грудима.
На крају године коју је потписала својим именом, причу о њој најбоље је описала застава коју је носила на затварању Олимпијских игара у Токију. Та застава је носила име Србије... али и њено име.
– То је нешто што се не може речима описати. Можете покушати нешто да кажете, можете заплакати, насмејати се, али... имати заставу своје земље у својим рукама, пред лицем целог света... после свега што сам остварила на Играма у Токију... то је нешто што срце задржи у себи, што груди заробе као уздах на који су чекале читав живот. То је брада која се затресе и суза која остане на рубу трепавица. Тек тада сам схватила шта је то сан који се остварио.
На нови уздах навели су је они који су је дочекали као шампионку. Као осмех, широка слика радости испред Старог двора у Београду, у име свих оних, далеких и незнаних, на свим странама Србије који дуго већ само те успехе славе као своје једине радости.
– То је за мене било дирљиво. Тада ни сузе нисам могла задржати. Тек тада постала сам свесна читавог смисла, читаве приче. Не можете створити нешто ако то не поделите са неким, не можете себи донети радост, ако је не поделите са другима. Сада знам – мени је мој народ показао да је био мој саучесник, мој тихи саборац, снажни, а нечујни ветар у леђа са српских превоја на којима нема издаје. Са њиме делим оне кораке до подијума и пресрећна сам да га нисам изневерила. Постоји ли већи домет од тога – не изневерити своје ближње!?
Утисци о трофејној години се, ипак, полако смирују. Све чега се Јована дотакла позлатило се. Олимпијада, а потом и Светско првенство.
– Мислим да је још увек рано да стекнем праве утиске о свему што сам учинила, а поготово на Олимпијским играма којима сам посветила претходне године. Утисци се смењују, увек израња неки нови и сви су значајни. Понекад ми се чини да ни сама нисам кадра, у овом тренутку, да објасним себе у 2021. Можда ћу једног дана, када све оставим иза себе и сведем рачуне, моћи да разврстам успомене и схватим како сам успела да остварим своје жеље.

ПОКАЗАТИ ШТА ЈЕ КАРАТЕ БОРАЦ

Шта је било теже – освајати олимпијско злато или бранити светско?
– На Олимпијске игре сам отишла потпуно свесна себе и околности које ме прате. Знала сам да сам прва у српском каратеу на Олимпијским играма, да се од мене много очекује. Знала сам и шта сама од себе очекујем. Било је напорно, али ишла сам корак по корак, не колебајући се пред изазовима. Хтела сам злато и нисам била спремна на компромисе. На Светском првенству је било другачије и вероватно утолико теже. Била сам емотивно испражњена после Олимпијских игара, био ми је потребан дужи предах, очекивања су била већа, а самим тим и притисак. Уосталом, стигла сам на шампионат као бранилац титуле. Напокон, два дана пре финала имала сам и здравствене проблеме, па се нисам ни осећала најбоље. На срећу, била сам дорасла и том изазову и ето ме са два највећа злата у истој години.
Посебан утисак оставља њена одлучност, која зрачи из сваког покрета, телесног става, израза лица.
– То је нешто што из мене излази колико несвесно, толико и свесно. Ја тиме показујем себе, противницама, али и публици. Ако нисте одлучни, не можете остварити ништа добро, а ја заиста немам времена за чекање на неке друге прилике. Осим тога, имам у виду да карате на људе делује помало егзотично, готово филмски атрактивно, али да о њему заправо врло мало знају. Својим ставом желим да им покажем шта је карате борац, какав мора да буде да би био раван најбољима. То јесте слика онога ко је сигуран у себе и зна шта хоће. Надам се да ће то подстаћи децу која пристижу да се окушају баш у нашем спорту и да замисле себе као будуће шампионе.
Да ли је таква одлучност, заправо и њен животни став?
– Дефинитивно, да! То јесте мој животни став, а спорт ми је само помогао да обликујем неке поступке и начине. Живот је арена која увелико превазилази спортску сцену и штета је пропустити лекције које допиру са обе стране и које су драгоцене за стасавање у зреле личности.
Јесу ли борилачке вештине право место за стицање корисних карактерних својстава?
– Сестра и ја смо почеле да се бавимо каратеом у петој години, када је Роксанда Лазаревић отворила школицу у нашем вртићу. Било је импресивно са колико је труда и стрпљења радила са тако малом децом. Већ прва искуства су била сјајна. Нешто потпуно другачије. Што је време више одмицало, почела сам све више да се везујем за спорт, јер он ми је заиста помагао да боље разумем многе животне ситуације које младим људима нису сасвим јасне. Карате управо профилише у људима оно што је добро и оно што треба мењати. Ако нисте у стању да усавршите свој дух, никаква вам снага удараца неће помоћи. Зато и препоручујем родитељима да своју децу уписују на карате. Помоћи ће им да стасају у зреле личности које препознају добро и лоше, које знају како се супротставити страху и осећају немоћи, и које неће одустати од својих циљева. Посебно у ситуацијама када наиђу тешкоће, пред којима не треба клонути.

ОДЛУКА О ЗЛАТНОЈ ГОДИНИ

Особине које је стекла испољава и у неким другим областима. Успешан је студент на два факултета, а уз то и службеник Војске Србије.
– Од 2019. године члан сам спортске војне јединице, чији је циљ да на посебан начин промовише и саму Војску и одређени стил живота. Као афирмисани спортисти, ми смо ту да својим резултатима, али и појавом у јавности, скренемо пажњу на вредности које промовише наша војска, а једна од њих је свакако борбени дух. Повремено одржавамо одређене секције унутар спортова којима припадамо и полако припремамо терен за активности којима ћемо се, унутар Војске Србије, посветити после активних каријера. Што се тиче образовања, врло сам задовољна оним што сам до сада остварила. Студент сам завршне године на Факултету за спорт и физичку културу, као и на Универзитету „Унион Никола Тесла”. Веома је напоран ритам којем сам изложена, али се трудим да свим обавезама посветим довољно времена. Спорт је, наравно, у центру пажње и тако ће бити док год траје моја активна каријера.
У чему себе види после активне каријере?
– Циљ ми је, пре свега, да дуго уживам у свему што ми пружа карате, јер то ми доноси највеће задовољство. После активне каријере, дакле, желела бих да останем у додиру са спортом. Сигурна сам да имам шта да пренесем млађим генерацијама, јер стекла сам драгоцена искуства. Да ли ће то бити тренерски посао, или неки други домен у спорту, тренутно не знам. Али сам сигурна да бих волела да останем у спорту.
Чему још воли да посвети своје време, осим редовних обавеза?
– Највише ми времена одлази на дневну рутину: читање књига, шетња парком, дружење са пријатељима, сусрети са породицом. Међутим, све се више појављује једно нарочито интересовање, мимо свих оних која су ме до сада обузимала. То је психологија. Под утиском свега што сам доживела у спорту и животу, схватила сам колико је битно да наше унутрашње биће буде стабилно и како то изгледа када се оно наруши. Имам жељу да, када приведем крају своје студије, више времена посветим изучавању психологије и кроз то утврдим нека своја искуства и пронађем одговоре на питања која ме још увек интригирају.
Роксанда Атанасов Лазаревић као тренер и пријатељ?
– Она је најактивнији део мог живота већ дуги низ година, можда и више него многи чланови моје породице. Све што сам остварила и стекла у каратеу, има њене отиске. Била је ту када сам почињала, када сам исправљала грешке, када сам славила и туговала. Неосетно, заузела је у мом животу место које припада највећим пријатељима и особама које имају велики утицај на мене. У многим стварима, вероватно ме боље познаје него ја саму себе. Захвална сам јој за све што је урадила за мене и што смо заједно прошле.
У својој категорији Јована је прва на свим нивоима – олимпијско, светско и европско злато. Како и докле даље?
– Прошле године донела сам одлуку да ми ова 2021. буде златна. Сетила сам се, међутим, да то подразумева да ниједан меч не смем да изгубим. Увек сам се питала како је то могуће – не изгубити ниједан меч у години. А онда сам сама дошла до одговора. Ако си спреман да се потпуно посветиш и у сваком тренутку будеш потпуно одговоран, могуће је бити непобедив. Мени је то успело и потврдила сам своја уверења. Под утиском свега тога, још увек не склапам мозаик даљих планова. Наравно да ћу остати у свом спорту и даље, али како ћу сада поставити своје приоритете, још увек не могу да кажем. Мало одмора ће помоћи да јасније сагледам скорију будућност. До тада ћу уживати у ономе што сада траје.

***

Биографија
Јована Прековић (1996) рођена је у Швајцарској, где су радили њени родитељи. Рано детињство провела је код баке и деде у селу Мисача код Аранђеловца. Основну школу „Светолик Ранковић” и гимназију „Милош Савковић” завршила у Аранђеловцу. Студент је Факултета за спорт и физичко васпитање и Универзитета „Унион — Никола Тесла” у Београду. Чланица Карате клуба „Књаз” у Аранђеловцу и репрезентативка Србије. Олимпијски је шампион (Токио 2021), двоструки светски (Мадрид 2018, Дубаи 2021) и двоструки европски првак (Пореч 2021, Измит 2017) у категорији кумите до 61 килограма. Војни је службеник, припадница Спортске јединице Министарства Одбране Републике Србије.